Jako sam zaljubljena ...

by Magdalena Veljković

2018-12-11



Decembar 11. Jedanaesta tema ciklusa Abeceda ljubavi
Slovo J
Jako sam zaljubljena ...

Nekako je vremenom zaljubljenost postala ismevana, odmah u startu ti kažu: Polako, proći će te. 
Obeshrabreno je sada zaljubiti se, već se teži pronačunatim potezima jer se odbija osećajima verovati. I divno je biti zaljubljen ali postoji i zloupotreba zaljubljenosti, kada odbijamo da vidimo celu sliku i da volimo celo biće koje je preko puta nas.

Ali u osnovi zaljubljenost je dečija stvar, onaj aspekt nas koji vidi ono najsvetlije u osobi i tim sjajem bude opčinjen, srećan, očaran. Prosto ta osoba postaje nešto posebno, drugačije od ostalih, iako volimo sve ljude sa njima je nekako sve smislenije i lakše. Lepše.

I zaljubljenost je, ukoliko je istinska, divna jer prodire ispod svih sumnji, strahova i nesigurnosti koje su se vremenom razvile. Prodire skroz do korena, do same suštine, do tog deteta u nama. Ali kao što imamo modifikovanu hranu tako imamo i modifikovanu zaljubljenost, koja je napumpana i nakindjurena u našoj glavi. Gde u suštini ne vidimo tu osobu već projektujemo svoje težnje i želje kroz nju. Ne da je ne vidimo, već je idealizujemo. Zato ovo sa početka postaje realno, onda zaljubljenost prolazi. Onda za tom izvitoperenom zaljubljenošču dolazi faza razočarenja. Kako zaista upoznajemo tu osobu naša zaljubljenost se gasi jer se ne poklapa sa slikom koju imamo o njoj. Odbacujemo je i razočaramo se.

Tako da silina zaslepljenosti je proporcionalna koliko na tu osobu gledamo iz uma a ne iz srca. Što je više gledamo iz srca manje će biti potrebe da je idealizujemo, već ćemo Za i u ime LJUBAVI videti tu osobu u potpunosti. I ono otkriveno i ono još neotkriveno. I osvešćeno i ono neosvećeno.

Tako da ja jesam za zaljubljenost, jesam za ljubav ali onu neiskvarenu. Jer ako je bila pokondirena zaljubljenost podviće rep i nestaće ali ako je bila iskrena ona će dovesti do ljubavi. Izgubiće taj prefiks za jer se više neće boriti da u svemu vidi ljubav već će je videti. I sve što će videti voleće.

Zato izazov je biti zaljubljen, svakog dana iznavo upoznati osobu, iznova biti opčinjen. Izazov je ne uzimati je zdravo za gotovo, izazov je ne očekivati da bude sve što je bila juče ili ne želeti da postane ono što nije trenutno sada. Izazov je ostati u ljubavi i kada stvari nisu kakve smo maštali i želeli. Zato ljudi odustaju od zaljubljenosti, jer nije lako svaki dan iznova biti na strani ljubavi.

Nije lako,
ali je predivno.

I za zaljubljenost nam ne treba
Objekat
Možemo biti zaljubljen 
U šta god
Jer kad si za ljubav
Uvek imaš i zašto
I kako
i koga
da voliš.




I šta sada?

by Magdalena Veljković

2018-12-10



Decembar 10. Deseta tema ciklusa Abeceda ljubavi
Slovo I
I šta sada?

Kratak odgovor je Ništa. Jer kad smo zbunjeni ili ne znamo šta je više do nas, znači da treba da sačekamo. Tišina, vreme i iskustva će sve pokazati.

Danas pričajući sa drugaricom baš konstantujemo kako ne možemo neke stvari da vidimo jasnije dok se ne udaljimo. Složismo se obe, vreme je ptrebno. Ipak dok smo još vrući, glave pune utisaka a srce i dalje tiho, jer um divlja, treba sačekati. Ali opet obe smo se složile, nije samo vreme to koje pravi razliku. Jer vreme svakako prolazi ali ako mi ostajemo isti ništa se neće promeniti.

U tom čekanju, strpljenju, dešava se život. Ulaze nam neke osobe u iskustvo ili nam niko ne dolazi. Ili nam se svašta dešava ili prosto je sve istovetno. Neka viša sila zna naš senzibilitet pa nam sve uslove stvori da sa tim vremenom i mi porastemo i one prethodne nas prerastemo.

Jer sasvim je svejedno da li ne znate šta sada zato što ste izgubili posao ili partnera. U tom periodu posle dobijate toliko vremena samo za sebe, na vama je da li ćete ga utrošiti na samosažaljevanje ili na zbližavanje i rad sa sobom. Vreme će proći ali osobe sa ta dva pristupa neće biti iste. Prva će biti istrošena jer vreme prolazi a ništa se ne menja, dok će druga pomisliti kako je vreme proletelo ali kada se osvrne videće ogromnu promenu. Dok prva bude imala krivice i boli, druga će za to iskustvo imati zahvalnost i razumevanje.

Da budem jasna, veliki sam pobornih svih osećaja i stanja. Tako da faza žaljenja i bolovanja je svakako potrebna da ta bol i patnja bude oslobodjena. Ali nemojte od toga praviti melodramu, plačite kad vam se plače ali nemojte i svo ostalo vreme da žalite sebe. Vidite šta možete da uraditi za sebe, starajte se o sebi kao što biste o drugarici koja je pretrpela neki gubitak. Budite strpljivi i nežni tada. Samo nemojte upadati u ulogu da se to desilo jer vi ne zaslužujete više.

To se baš desilo da biste se otvorili za više. To što se završilo jasno pokazuje da je kraj jedne faze i samim tim početak nove faze. Samo treba da uvidimo šta sa krajem te faze prestajemo da budemo, šta više to nama ne služi. I šta sa novom fazon donosi, kakvi mi kroz nju postajemo. Dozvolite da iskustvo koje je bilo oblikuje vas u ono zbog čega se i desilo.

Jer sve se dešava NAMERNO. Sve. Ništa nije slučajno. A namera je jasna, da vidite sebe. Da upoznate sebe, da spoznate ko ste. I sve se dešava u službu toga. Svi ljudi oko vas svojim ponašanjem vas navode da prestanete da tražite spolja ono što je unutra. Zato spolja ne uspeva jer ne može voz da krene ako nema lokomotive. Prvo se sve nazire unutra, ne mora baš da se sve spozna dovoljno je da postoji svesnost da ste celoviti sami po sebi, onda se otvarate za rast, razvitak i jasnoću zašto je baš tako bilo potrebno.

Potreba da kontrolišemo toliko je jaka jer smo svesni da koliko god se trudili stvari izmiču iz naše kontrole. Jer nije naš posao da kontrolišemo situaciju ili druge ljude već sebe. I kad kažem kontrolišemo sebe mislim na to da budemo svesni šta se u nama dešava, kako se osećamo i kako možemo sebi da olakšamo.

To neznanje šta dalje, kada ne znamo, tu je i da bismo razvili poverenje da je sve kako jeste potrebno, da je ispravno. Neko misli na vas uvek i ovo je samo faza kada nešto u vama sazreva i raste, plod nećete videti odmah niti će vam biti jasan tačan mehanizam kako se to dešava a to nije ni bitno. Bitno je da dopustite da se desi sve što se treba desiti, bez sumnje da sa svim vašim osećajima i okolnostima nešto nije u redu.

Kad god se tako osećam, podsetim sebe da je vreme da kao meda koji vidi da se okolnosti ne odvijaju po njegovom ćefu, odlazi u smiraj i dozvoljava da se toliko opusti da zapadne u zimski san, sa puno poverenja da će kada se probudi sve biti kako treba. I kažem sebi tada, vreme je da nešto u tebi sada uspava, prestane toliko da brine, mozga, vreme je da se u ovom neznanju opustiš. Da se zavališ u fotelju i uvidiš kuda te život nosi i koji smisao sve ovo donosi.

Mada biće tu puno novih navika, iskustva i susreta, samo ne onih napornih i umom smišljenih. Život će ih podesiti. Još će vam u tom strpljenju odgovore i podršku slati. Toliko mi je divno kada prihvatim da mi nešto nije jasno i da ne moram da znam šta je, samo znam da postoji smisao i on se sam pokaže ili mi ga neko sasvim spontano kroz svoj primer i život osvesti...

Pitanje je samo koliko smo na svojoj strani tokom tog procesa sazrevanja, ako smo tu za sebe onda će i život biti tu za nas. Pa ćemo čuti i one koje nečujemo, videti i one koje ne vidjamo, i shvatati ono što pre nismo mogli. Jer slušamo, jer verujemo da postoji smisao.

Zato opusti se i dozvoli da neznanje bude prihvaćeno, tada će i sav umni proces i pritisak nestati.

Kao što je neko rekao:
Polako, ne očekuj da sve znaš, pa tek prvi put živiš ovaj život.

Zato, budi strpljiv.
Bog ti čuva ledja.
Život ima plan.
Videćeš uskoro,
Samo budi pun poverenja.
I dozvoli sebi da u medjuvremenu
Odmoriš
Sazriš i
Procvetaš.