Zašto mi ne uzvraća ljubav?

by Magdalena Veljković

2018-12-09



Decembar 9. Deveta tema ciklusa Abeceda ljubavi
Slovo Z
Zašto mi ne uzvraća ljubav?

Oh svi smo to bar jednom doživeli, da toliko želimo da sa nekim delimo dane i noći a da taj neko iste želje ne deli. I boli, zaista boli kada je ljubav neuzvraćena jer osećamo kao da smo toliko toga mogli a izabrali smo ništa. Nekada sam imala osećaj kao da smo se ogrešili o ljubav, ona je došla ali nije imala činioce kroz koje bi se proživela. 

I kao što je svako osetio neuzvraćenu ljubav isto tako je nekome pružio neuzvraćenu ljubav. Sigurno možete da se setite te osobe koja je bila spremna sve da uradi da zadobije vašu pažnju i da joj date šansu. I oni su tako blesavo verovali u vašu ljubav kao i vi u nečiju.

Sve se vraća, sve se plaća i najbolje razumemo druge kad i sami prodjemo kroz to iskustvo. Zato želim da se prisetite kada ste vi sami nekome pružili iskustvo neuzvraćene ljubavi, koji je bio razlog?

Mogu biti razni: Niste bili spremni, Niste imali poverenja u tu osubu, Bilo vam je previše sve što radi, Osetili ste da biste povredili tu osobu i ono najbitnije Da to nije TO.

Osetili ste da tu ne možete da budete sve što jeste, da rastete koliko vam je rodjenjem predvidjeno, beskonačno. Osetili ste da biste toj osobi bili sve a niste želeli da neko zavisi od vas već da imate pored sebe celovitu osobu, kojoj vi nećete biti uzrok sreće ili patnje. Prosto niste match, niste par, spoj. Niste od iste sorte. Nisu vam iste potrebe kao ni destinacija ka kojoj ste se uputili. Intuitivno to osećate i zato ne možete da se upustite u to iskustvo. Nije da ta osoba manje vredi već prosto nije ono što vama paše. Nije da ta osoba nema bezbroj kvaliteta već nije ona koja nas pokreće ka daljoj spoznaji sebe i sveta.

Zato kada se zapitate zašto vama nije uzvraćena ljubav setite se zašto vi niste nekome uzvratili i biće vam jasno, da i vi ništa ne propuštate tom nerealizovanom ljubavlju, čak dobijate spoznaju da postoji nešto drugačije za vas. Ljubav je uvek uzvraćena ali ne mora uvek da bude obostrana. Ono što neko nije voleo, drugi će obožavati ali je bitno da pre svega imamo zdrav odnos sami sa sobom.

Jer zamislite da su zajedno soko i kobila, oni mogu biti jedno uz drugo, mogu se i voleti, ceo život provesti jedno uz drugo. Ali onda soko ne bi spoznao visine nebeske jer bi uvek morao da bude tu u blizini svoje izabranice, a ni kobila ne bi mogla da spozna kako je galopirati u paru dok oboje podižete prašinu kopitima a u grivi vam vetar svira ljubavnu melodiju. Zato su životinje pametne, prihvataju vrstu koja jesu i toj vrsti se priklanjaju što ne znači da ne vole i ostale. Samo su svesne sa kim imaju najviše sličnosti, sa kim idu istim putem i sa kim će i najveće prepreke najlakše prebroditi.

Samo ljudi obožavaju da dokazuju vrednost kroz osvajanje vrste kojoj sami ne pripadaju. Samo ljudi žele nekome ko ne vidi u njima para da daju sve da bi to videli. Samo ljudi i kada ne ide i dalje su spremni ići do krajnjih granica izdržljivosti jer tako smatraju da je ispravno.

A istina je vrlo prosta, treba sagledati ko smo jer jako teško uvidjamo to, pa samim tim ni ne znamo šta želimo već želimo da to neko zna bolje od nas. Da nas neko otkrije i da nam pomogne da se spoznamo. A a ne ide tako, mada neki srećnici od malena su svesni svoje vrste pa prva ljubav bude ta, ali primetićete da su se oni uvek izova birali jer ih je život iznova sjedinjavao.

I zato znajte ako vas život sa nekim ne spaja, ima težnju da vas spoji sa sobom, da otkrijete ko ste. Od kog ste štofa skrojeni, kojim nektarom ispunjeni i šta vaše biće ispunjava. Tada kada imate tako zdrav odnos sa sobom znaćete po osećaju koji imate pored osoba jer od vaše vrste ili nije. I ako nije nećete je manje voleti štaviše cenićete njenu različitost ali nećete težiti da se priklonite njenoj vrsti već ćete slaviti svoju. I znaćete da će vas život spojiti sa onim sa kim ćete osećati sebe isto koliko i ljubav. 
Nećete gubiti niti vaša krila, nit trebati da smanjite sjaj ili bilo šta drugo, prosto baš takvi svojoj vrsti vi ste ideali. Jer ljubav vas je takve stvorila.
Iste iako na pogled različite.



Žarko želim da volim ...

by Magdalena Veljković

2018-12-08



Decembar 8. Osma tema ciklusa Abeceda ljubavi
Slovo Ž
Žarko želim da volim ...

Sećam se ove faze razvitka i rasta, to je faza u kojoj se smatra da je potreban objekat da bi se ljubav živela. A i sumnja da smo mi sami po sebi dovoljni već se i dalje veruje da će  neko doći i upotpuniti nas. Nas, koji smo već celi ali smo toga još nesvesni, odbijamo to sebi da priznamo. Uvek nadjemo izgovor zašto to nije tako. A svi ljudi su tu da nam pomognu da jasnije vidimo sebe. Neki time što nam ljubav ne uzvrate, neki time što nas vole više nego što nam godi a neki tako što ih nikako još nema pa nas motivišu da postanemo bolji. Samo je jako bitno da postajemo bolji za sebe a ne za nekoga jer onda opet odgadjamo ljubav umesto da je sebi pružimo. Sada.

I jako volim kako je to Brankica Damjanović pojasnila: Možda ne postoji naša druga polovina ali postoje ljudi koji nam pomognu da postanemo celina.

 I zaista svi ljudi koje tokom života sretnemo tu su da nas vrate sebi i da nam pomognu da otkrijemo tu celinu unutar sebe. Jer ona je već tu, samo što mi ne verujemo u to.
Na život gledam kao jednu vožnju, u kojoj ima dosta stanica i puno putnika ali neće svi ostati do kraja vožnje tu. Neki će izaći pre, neki posle a isto tako će na nekim stanicama neki novi saputnici da udju. 

Tako gledam i na odnose i ljude. Svaki od njih deli neku etapu, neku fazu mog života, tu je da budemo jedno drugome podrška, lekcija ili ljubav i nebitno je koliko će trajati. Jer neću nekoga pričom zaneti pa da ne sidje na svojoj stanici, niti neke terati da izadju pre vremena. Sve to ima svog smisla jer nas svako od njih uči da budemo više svoji. Slobodniji, smeliji, oni nas otvaraju da svesnije nastavimo putovanje.

Etape kada nešto žarko želimo a toga nema, to znači da sebi to nešto ne pružamo. To nešto je ljubav. Jer kada bi tu pažnju usmerila ne bi stigla da želim, živela bi to. I to mislim da je bila najveća lekcija i klik u mom životu. Kada sam shvatila da ne treba da neko dodje ili ode da bi se osećala bolje ili voljenije, to mogu bez obzira na sve. Tada je sve dobilo svoj smisao. A period pre toga sam osećala kao hibernaciju, deo kada se odmaraš i pripremaš za putovanje. Tad zaista krećeš da živiš i to sa lakoćom. Jer ti više ne treba objekat ljubavi već si otkrio subjekt, činioca. Sebe, i kada to otkriješ onda ljubav više ne želiš jer je imaš i tada znaš da si je uvek imala, samo sada si je osvestila.

I tada svakog gosta u putovanja sa puno poštovanja ugostiš, sa puno pažnje saslušaš. Jer sada znaš da nije tu da bi te povredio/vrednost umanjio već baš suprotno, znaš da ti je život poslao one koji će ti pomoći da se bolje upoznaš sa sobom, neke nesvesne delove sebe oslobodiš i vrednost svoju i celokupnu bolje vidiš.
Onda svakog saputnika koji odlazi i nastavlja neko svoje putovanje bez tebe sa puno zahvalnosti ispratiti a ne sa patnjom. Jer si to vreme dok je bio tu cenio, lekcije naučio i pri rastanku samo je ostala zahvalost što je uopšte bio deo putovanja i što je tvoje biće oplemenio svojim uticajem i aspektima.
A onima koji još nisu postali deo iskustva unapred volimo. Ne želimo da dodju niti ranije, niti kasnije. Raduje nas samo što znamo da su na nekom svom putovanju, što uče sve što je potrebno. I znaš sa puno poverenja, da ćete se sresti u pravo vreme. Život vas sprema za vas. Za ljubav.

I zato nemoj nikoga žarko želeti, voli žarko sebe. Onda ćeš voleti i ono što tvoj život ispunjava sada, samim tim ćeš put koji oboje treba da prodjete posuti laticama strpljenja, ljubavi i poverenja a ne sumnjom i strahom. I tada će vaš susret biti miran, skladan i deo jedne simfoniji, lepše nego što se zamisliti može.

Do tada, otkrij melodiju svoje duše, pevuši je svojim srcem i dopusti da se desi sve što treba.
Ta melodija je nit koja će biti kompas za nekoga koga ta simfonija podseća na miris Doma.
Do tada voli žarko sebe, toliko žarko da ništa drugo i ne možeš činiti.