Kako otpustiti u tri koraka?

by Magdalena Veljković

2018-03-06



Jedan od najsrećnijih trenutaka u životu je kada nadješ hrabrosti da otpustiš to, što ne možeš promeniti.

I zaista, sve se dogodi u jednom trenu. U jednom trenu se rodiš, u jednom trenu zavoliš, u jednom trenu umreš. Ali sve što čini kvalitet života je ovo izmedju, kako si proveo sve te trenutke. Tako da kvalitet života je utoliko bolji ukoliko svaki tren možemo da proživimo istinski a ne da proživljavamo iste trenutke celog života. Koliko si spreman da pustiš sve što znaš i što te drži u prošlosti toliko ćeš imate ispunjeniji i srećniji život. Nemojte živeti da nešto zadržite i steknete, pustite da biste živeli.

Iako se sve desi u jednom trenu pa i odluka da ono što nas boli ili što nam više ne služi pustimo, postoji period koji vodi do toga. Kroz proces otpuštanja primetila sam te tri faze. Osvestiti da je vreme da otpustiš, da shvatiš zašto ne možeš da otpustiš i dopustiš sebi slobodu.

Prva faza je kada primetimo da nam neke osobine tj navike donose štetu, da nas koče da budemo ono što jesmo. Prosto da osvestimo da nas ograničava i da ne doprinosi našem rastu i razvitku. Već da nas drži u nekom začaranu krugu u kome znamo ishod, i više nam se ne svidja. Tako da prvi korak je da nam bude DOSTA svega toga. Da bi krenuli putem promene prvo treba da nam se smuči pređašnje. 
A zašto je to tako? Jer smo se poistovetili sa tim verovanjima i navikama i teško nam je da ih pustimo jer smo poverovali da smo to mi. I da ako bi ih pustiti nestaće predvidivost i sigurnost svakodnevnice. Čak bi možda mogli da izgubimo ljubav i naklonost dragih ljudi jer verujemo da nas vole zbog destruktivnih stvari i činjenja. Pa i da je tako, oslobadjanjem svoje potrebe da drugima ugadjate i tako dobijate osećaj vrednosti i njima ćete pomoći da i oni budu suočeni sa svojom zavisnošću i potrebom za bitnošću i ostaviti im prostora da to dobiju od samih sebe. A sebi biste ostavili prostora za kvalitetniji odnos sa sobom i dopustili biste samim tim da neki novi ljudi udju u vaš život.
 Tako da prvi korak ka otpuštanju je da budete iskreni prema sebi, ali brutalno iskreni i zapitate sebi Da li ovo čini mene i moje odnose boljim, dubljim i kvalitetnijim? 
Ako je odgovor ne, onda ste otkrili na čemu treba da poradite i šta da pružite sebi.

Druga faza je otkrivanje zašto to ne želite da pustite. Jer koliko god da znate da je ta osobina, navika štetna čim je tu znači da vam nekako služi i koristi. I zato je bitno da se zapitate: Šta bih mogao da izgubim ako bi prestao da se ponašam na ovaj način?

Npr Šta bih mogla da izgubim ako bi prestala da imam potrebu da kontrolišem?
Mogla bih da izgubim osećaj da mogu da reagujem i da se pripremim za odbranu, napad ili neku društveno prihvatljivu reakciju. Mogla bih da izgubim lažan osećaj sigurnosti i da verujem da imam uticaja na to što će se desiti. Mogla bih da izgubim poštovanje ljudi. Onda bi mi oni prišli bliže, bila bih ranjiva i mogli bi da me povrede.

Na ovom primeru sam želela da vam pokažem jedan niz koji bi mogao da proistekne iz analize šta bi se desilo ako bi pustitili neku osobinu, u ovom slučaju kontrolu a možete postaviti to pitanje za bilo koju oobinu. A odgovor je u vama, samo oslušnite. I primetite da nas ta osobina štiti, od izlaganja, od povredjenosti, od tudjih reakcija. Znajte i shvatite da nijedna osobina koju imate koliko god bila destruktivna ne bi mogla da postoji da nema svoju namenu. Nijedna tvar u ovom Univerzumu ne postoji a da nema svoju namenu i način na koji služi. Pa čak i najniži osećaji i postupci.

Tada, kada sebi priznate zašto odredjenu osobinu posedujete zapitajte se da li vam zaista koristi, da li zaista služi za ono što kažete da služi. I ako budete dovoljno iskreni uvidećete da nijedan mehanizam ne može da vas zaštiti od vas samih. Ako je pozadina potrebe za kontrolom strah da vam neko ne pokaže da dovoljno ne vredite, koliko god vaši zidovi bili visoki miš će pronaći rupicu i proći i zagristi baš tako gde boli. Da bi vam pokazao da ne treba da gradite mehanizme spolja već da se oslobodite mehanizama unutra. Ukoliko ste dovoljno iskreni prema sebi uvidećete besmislenost i lažnost tih osećaja. Uvidećete da zaista koliko god se grčili ne možete da kontrolišete druge ljude ni ishode. Ali možete sebe.

Kada u drugoj fazi budete razgolitili svoje poimanje služenja destruktivne osobine, kada budete sklonili veo laži koje su nadovezali kao domino efekat. Shvatićete besmislenost takvog života. U kome stalno nešto pokušavate da promenite ili da se zaštitite a ne uvidjate da će toga biti dokle god ne otpustite lažna verovanja o sebi i ovom svetu. Zato sam osmislila Otpuštaonicu (klik za više informacija), da zajedno pustimo ono što treba da se pusti i dopustimo ono što je za naše uzvišeno dobro.

Zato u trećoj fazi treba da se otvorite i uvidite stvari iz druge perspektive.
Npr Kada bih znala svoju vrednost da li bih imala potrebu da kontrolišem?

Ne biste, jel? Jer tako kako god bi se neko postavio ne biste shvatili lično, ne biste rekli: Eto on to meni poručuje da mu nije stalo, da nisam dovoljno dobra. Već biste shvatili da svako ljudsko biće ima svoje unutrašnje borbe i previranje i da svako reaguje iz svojih mehanizama. Tada biste imali svestan izbor i ne biste ulazili u odnose u kojima bi vam neko pokazao vašu vrednost već biste uvidevši je bili sa nekim ko uvidja svoju pa i vašu. Zato shvatite da je to iskustvo i bilo tu da biste uvideli svoju vrednost.

Tako da treća faza vam pomaže da uvidite šta bi vam donelo otpuštanje te osobine. I tu budite iskreni i samo uvidite koliko biste se osećali lakše, slobodnije i sa sobom uskladjenije kada ne biste reagovali iz mehanizma već iz svesnosti. Iz izbora i svoje odluke. Suprostavite te iskrene osećaje sa ovim prethodnim i to je tren kada ćete prelomiti. Kada ćete realno sagledati i sebe i svoje mehanizme. Šta vam oni uskraćuju i šta bi vam otpuštanje donelo. I budite spremni da čak i kada osvestite da će dođu testovi jer Univerzum čuje vašu vibraciju a ne vaše reči. Doći će neka iskušenja i nemojte to shvatiti kao Jaoj ne opet ovo, šta više da radim? Već u njemu vidite priliku i šansu jer je tu da biste drugačije, sobom uskladjenije reagovali. Viša svesnost, Vi sami ste ga tu doneli da bi vas prenelo u neku novu realnost gde ste svesniji i slobodniji. Vi ste ti koji odlučuju o svojim osećajima i odlukama, kako se osećate zbog toga? Nikog ne možete da krivite za svoje osećaje, a sa druge strane zar nije divno što vaša sreća ne zavisi ni od koga drugog nego do vas?


Da li otpuštanjem gubimo ono što želimo?

by Magdalena Veljković

2018-02-24



Bez otpuštanja nema koraka napred. Puno je teže pomicati teret ako svom težinom ležimo na njemu. - Lea Brezar

Zašto nam je tako teško da pustimo?  Teško nam je jer verujemo da tada gubimo nadu, gubimo ono što želimo i u šta ulažemo trud, vreme i napor. Teško nam je jer se plašimo da bi otpuštanjem izgubili ono što želimo, ka čemu težimo i čemu se nadamo. I ono što je pozadinski a jače, plašimo se da pustimo da se ne bi dogodilo nešto gore. Nešto što ne želimo. Nešto što je bilo i bolelo. A podsvesno i dalje boli. Pa se svesnim Umom trudimo da se fokusiramo i težimo ka nečem boljem, nečemu što želimo da osvojimo, dobijemo ili ostvarimo.

    Teško nam je da pustimo jer nemamo VERE. Pre svega u sebe, život i Stvoritelja. Nemamo vere u sebe jer se plašimo da opet ne potpadnemo pod slično iskustvo samim tim bi mogli opet iste stvari da doživimo. Iste greške da pravimo i iste osećaje da proživljavamo. Pa se trudimo da se ne izlažemo nečemu takvom već da se svesno fokusiramo na nešto što bi nam bilo prijatno i ugodno.
Ne verujemo životu jer se plašimo da će nam opet istu situaciju servirati i da će nam opet pokazati gde smo, a to je svakako tamo gde ne želimo. Na sopstvnom dnu.
Ne verujemo Bogu jer ne verujemo sebi, pa se plašimo da nas ne kazni. I plašimo se da ako bi pustiti kontrolu on bi nam darovao teškoću. Pa na sebe nakalemimo potrebu da kontrolišemo svoje misli, svoje osećaje, svoje i tudje reakcije. Vezujemo se za želje i snove samo da bi na silu napravili nešto što će nam reći VREDIŠ, vidi šta si napravio.

Medjutim, koliko god se trudili, napinjali kao da idemo do neke granice i odatle ni makac. Kada taman krene da nam naizgled ide, kao da se stvori neki nevidljivi zid koji nam ne dozvoljava da napravimo ni korak dalje. Čak ume da nas vrati par koraka unazad. I na razne načine ćemo pokušati da krenemo napred i da probijemo taj nevidljivi zid. Samo nećemo pomisliti da bi otpuštanje kontrole i napora moglo da rastvori taj nevidljivi zid koji smo sami postavili neverovanjem i odbijanjem da vidimo predjašnja iskustva kakva su zaista bila i nas same kakvi zaista jesmo, u našoj nutrini.

Zamislite sada da vidite jednog koga koji na svojim ledjima ima ogroman teret, vreće pune ko zna čega. On je toliko umoran i iznemogao da pod bolom tog tereta gubi snagu i ne može više ići dalje ni korak. Čak ni pohvale niti prinude svog vlasnika ne bi mu dale dovoljno energije da se pomeri sa tog mesta.
Kao što konj nije stvoren da nosi teret, tako ni ti nisi stvoren da budeš ograničen percepcijom svojih predjašnjih iskustva. Onim tumačenjem koji ti stvara teret i uskraćuje ti toliko toga. Pre svega lekcije kako možeš od sad. I nauk kako ne treba od sad.

Evo još jednog primera, zamislite da kornjača odbija da se oslobodi svoje kućice jer se plaši šta će se onda desiti, šta ako ostane bez ičega. Ali ona bi tada i svoj rast stopirala jer bi je oklop žuljao i stezao i ne bi imala prostora da se razvija. Mada, kornjača uvek zbaci stari oklop jer ona veruje. I šta se desi: Poraste, sebe prevazidje i novi oklop stvori. Kornjača ne da veruje da će sve biti u redu, kornjača se samo prepuštata jer zna da će sve biti u redu.

Zato je po meni otpuštanje, poverenje. Vera. U sebe, život i Stvoritelja. Vera da nas svako iskustvo  nečemu uči. Vera da nam uvek dolazi baš ono što je potrebno za naš rast. Vera da ne mogu napraviti grešku već samo mogu doneti odluku koja će me nešto naučiti. Vera da život bolje od mene zna šta mi je potrebno da bih prerasla sve ono što me ograničava da vidim sebe i svet baš kakav jeste. Vera u Stvoritelja jer On je sve, Vidi sve i Zna sve. Ko sam ja da svojom ograničenom interpretacijom zamišljam šta je najbolje za mene. On zna i dozvoljavam mu da mi pokaže.

Zašto stalno mislimo da kada bi pustili nastao bi HAOS a ne HARMONIJA? Jer tako dajemo sebi na važosti a ako smo dovoljno iskreni treba ovo sebi da priznamo. Nismo važni niti bitni kao što mislimo. Jer misli postoje i bez nas,  osećaji postoje i bez nas, drugi ljudi postoji i bez nas pa čak i ovaj svet postoji i bez nas. Ali mi prestajemo da postojimo kada sebi suvišni i bespotrebni teret na ledja stavimo. Kad sebe jednom opsesivnom željom omadjijamo. Kada beskronačne mogućnosti time sebi oduzimamo. I lakoću življenja sebi uskraćujemo.

Mi jesmo odgovorni i mi jesmo kreatori ali sebe samoga. To znači da mi biramo misli, osećaje, reakcije. Ali oni svi postoje i bez nas. Mi odobravamo i pristajemo na ono što se dešava. Treba da prihvatimo da nismo jedinka za sebe već deo jedne Celine, jedne neograničene Inteligencije. Ako sve u prirodi u skladu funkcioniše. Ako se noć na dan nadovezuje, baš uvek, iznova i iznova. Ako baš svakog dana u svakom trenu kuca vaše srce. Ako baš svaki tren udahnete a niste na to ni pomislili. Morate da priznate da je divna kreacija te Inteligencije. I da sada duboko udahnete i izdahnete jer ta Inteligencija je tu da vam olakša. Dozvolite sebi da budete deo Celine koja brine o svima i o svemu. Da li ćete joj dopustiti da vam olakša?

I da, da odgovorim na pitanje sa početka teksta: Da li otpuštanjem gubimo ono što želimo? Gubimo, napor, stremljenje, siljenje, razočaranje, brigu i tugu. Jer kada pustimo, o moj Bože, tek tada spoznamo s kojom lakoćom reka ide nizvodno i zašto nikad ne ide uzvodno. A ti, da li ćeš ti ići ka sebi ili od sebe?

Ako želiš da kreneš putem otpuštanja i dopuštanja lakoće življenja pozivam te na Otpuštaonicu koja će biti održana svakog meseca na pun Mesec. Uskoro i tekst o tome kako nam Mesec pomaže u otpuštanju.
Više o Otpuštaonici i Dopuštaonici možete pročita OVDE.
A svoje mesto na vožnji otpuštanja i dopuštanja rezerviši OVDE.

Udahni.
Izdahni.
Pusti.
I dopusti.
Voljen si.
Voli se.