Čekam, ali dokle ?

by Magdalena Veljković

2019-01-18



Decembar 29. Dvadeset deveta tema ciklusa Abeceda ljubavi
Slovo Č

Čekam ali dokle ?


Strpljenje je jedna od najvećih kvaliteta i vrlina koje čovek treba da razvije. Jer strpljenje znači poverenje da će sve doći u pravo vreme a da mi u medjuvremenu ispunjavamo dane i sebe ljubavlju, radošću, uživanjem i posvećenošću.

Čekanje je tu da bi prestali da čekamo i počeli da živimo, ovde i sada. Sa onim što imamo, koliko imamo. A uvek, baš uvek imamo ono što je potrebno. Novi dan, novi dah, srce koje kuca, dovoljno.

Mada znam da je ovo bila lekcija koju sam prvu naučila da bih dopustila da se život dešava svojim tokom. Nije bila najteža ali je bila izazovna. Jer sećam se da sam u početku glumatala strpljenje da bih što pre dobila ono što želim. Znate ono Fake it till you make it.

Ali a – a, možda možeš glumiti sreću ili orgazam, možda možeš zavarati druge ljude da se drugačije osećaš od onoga kako jeste ali Boga, njega ne možeš. Ne možeš malo da mu se prepustiš da bi došao do onoga što želiš. Jer ti ne veruješ ti onda manipulišeš energijom i kreacijom. A to se ne može, dok smo mi pijuni Kreator je sam kralj/kraljica najbitniji činilac, ti ćeš ići ali tvoj put treba biti usmeren ka njemu a ne ka tvojim željama. Jer budimo iskreni mi ni ne znamo šta želimo.

Većina naših želja dolazi iz nesigurnosti i želje da budemo dopadljiviji, uspešniji što automatski znači da nismo svesni ko smo, već želimo nešto da postanemo.

Čekanje je nepoverenje, čekanje je sumnja ne samo u sebe već i u celu kreaciju. Ali neosnovano jer nikada te kreacija nije razočarala, samo te je štitila, od tvoje nesvesti i od onoga što bi te zaglavilo u polje sticanja a ne kreiranja i stvaranja.

Seti se nikad nisi zapovedio ili molio da Sunce izadje, da srce kuca da dah bude udahnut, sve što te u životu drži već se samo od sebe dešava i savršeno funkcioniše. Zato umesto da sumnjaš dopusti više, da te ta sveobuhvatna inteligencija prožme i pokaže koliko život može biti jednostavan i lep ukoliko prestaneš da trčiš i kreneš da hodaš. Korak po korak, tvoje je da koračaš a On će ti put sam stvoriti i do svega što ti je namenjeno dovesti.

Zato znaj dok bi naša svest pokušavala da pijunom osvoji kraljicu, Bog želi da osvestiš da si ti  Kralj/Kraljica i da prekineš igru dokazivanja, jurnjave i nesigurnosti.

Ništa mi u stvari ne čekamo, osim sebe. Čim sebi u susret podjemo vidimo da sve dolazi u pravo vreme. Možda ne kada želimo, već onda kada je potrebno, namenjeno i sudjeno.


Cvilim za ljubav ...

by Magdalena Veljković

2019-01-18



Decembar 28. Dvadeset osma tema ciklusa Abeceda ljubavi
Slovo C

Cvilim za ljubav ...

Vremenom sam nekako to shvatila, da je najveći oblik Božanske ljubavi kada nas ostavi same. Bez iskustva, bez distrakcija, bez partnera ili željenog, šta god to bilo.

Kako to mislim? Pa lepo, ne skrećemo sebi pažnju na ta dostignuća ili kako da ih održimo u našem iskustva već šta se dešava sa nama, zašto su neka polja zaključana za nas.

Najveći rast, promena i kvantni skok desi se kada smo bez ičega ili onoga na šta čekamo jer shvatamo da se sve dešava unutar nas. Da smo mi uzrok i nemira i spokoja. Dok ne priznamo prvo ne svedočimo drugom.

Sećam se te emocionalne hibernacije koja je trajala četiri godine, bez partnera, bez neke posebne i potrebe za njim. Ali sam svakako mogla da osetim da želim da budem voljena. I to bih nadomeštala vidjanjima, druženjima, izlascima. Kao da sam htela da taj prostor ispunim osećajem da moj život ima smisla i da to što nemam partnera ne znači da manje vredim, u što sam tada i verovala. Želela sam da ispunim svoj život, da mi postane sadržajan da ne bih morala da se bavim unutrašnjom prazninom.

Jer dokle god cvilimo, okolo molimo ili tražimo ljubav znači da nismo ispunili svoju prazninu. Znači da nismo osvestili svoju puninu.

Svi se mi rodimo potpuni i svi jesmo potpuni i sada, kako god da se osećate ili gde god da ste sada. Jeste, potpuni ste. Samo tokom odrastanja gubili smo taj osećaj i svako odbijanje ili neuzvraćanje ljubavi na adekvatan, nama željen načim protumačili smo kao da nešto nije u redu sa nama, da smo nepotpuni, da smo nesavršeni.

I krenuli da tražimo ljubav, bolje rečeno potvrdu da je sa nama sve u redu. To se nekako povezalo sa poljem da li si u vezi ili ne. Jer ako si u vezi ili braku kao da automatski znači da si potpun, dovoljan i bitan jer te je neko odabrao. Dok ovi koji su sami, gledaju se ispod oka jer se potajno veruje da nešto sa njima nije u redu inače bi imali nekoga.

E u tome je stvar, jako često ljudi ostaju u vezi/braku jer im treba ta potvrda, pa dvoje nesigurnih poveruju da zajedno grade tu celinu. Dok jako često oni koji su sami ne žele da ulaze u bilo kakvu vezu ili odnos sem ukoliko nije kvalitetan i ispunjen svime onim što i sami sebi pružaju.

Zato kažem da je ostati sam, najveća milost jer onda ispuniš sebe svime na šta si čekao i onda ne pristaješ ni na šta manje od onoga što istinski zaslužuješ. Isto tako celovitu osobu, koja neće cviliti za ljubav, koja neće tražiti dokaze da je voliš. Već osoba koja vidi, koja voli sebe i koja želi da podeli svoju divotu sa tobom. Baš kao i ti sa njim/ njom.

Zato nemoj cviliti ili tražiti, tu si. Upoznaj se sa svojom posebnošću i znaj, predivan si/ predivna si.