Merilo žrtve kao merilo vrednosti.

by Magdalena Veljković

2017-10-29



Merilo žrtve kao merilo vrednosti.

Postoje neki ljudi empate i emotivci. Toliko su meki a spolja jaki, mada i spolja često krhki. To su ljudi koje tudja suza zaboli kao svoja i čije oči zasijaju odradosti zbog tudje sreća. To su oni ljudi kojima od tudje dobrote oči zasuze jer nisu navikli da dobrotu dobijaju već da daju. Nisu navikli da se njihov trud i uvidjajnost ceni i poštuje već iznova traži više i bolje. A iznova oni sve prazniji i tužnije a to drugima neće dati, to će čuvati samo za sebe.

Postoje ti ljudi koji ne žele da svoju tugu podele da ne bi nekoga rastužili. Oni ljudi koji su naučeni da slušaju i često, skoro nikad ne budu saslušani. Oni koji su spremni da sebe daju prekovremeno a besplatno. U potpunosti a neuzvraćeno. Da daju sve od sebe a da više ni ne očekuju za uzvrat. Jer ne žele da budu opet razočarani. Bolje je da pružaju uvek i svima i više nego što mogu. Jer takva im je priroda, ne umeju drugačije.

Nije da nisu probali. Pokušali su da budu hladni, da okrenu glavu, budu bučni, traže za promenu. A onda ih sve to zaboli jer ne žele da drugima daju ono što je njih bolelo. Ne žele da postanu ono što je njih povredjivalo.

Takva sam bila i ja, a takva sam povremeno, vrlo često i sad.

I shvatila sam.
Iz više pobuda sam takva.

Od malena sam kada se tako ponašam i drugima učinim prihvaćena.
Samim tim osećam se korisno i vredno.
Onda da bi se više osećala da nečemu koristim sve više sam davala sebe dok nije preostalo ništa za mene.

Sećam se u jednom tekstu knjige koja će možda nekada izaći napisala sam:

\" U meni je preostala samo tuga,  to nisam htela da delim sa njim. Želela sam da jedno uz drugo naučimo da volimo, a onda sam videla da sam prazna, da više nemam šta da dam. Da nema dovoljno ni za mene. Ne znam kako sam i živa. Potajno sam se nadala se da će me on vratiti u život, da će me on nauči da volim sebe. Nadam se da će pronaći nešto lepo u meni, jer ja to više ne umem.\"

To je bilo samo dno, moje dno. Trenuci kada sam zaboravila ko sam, koliko vredim.

A to se desilo malo po malo. Svaki put kada mi neko ne bi uzvratio, makar mislio na mene ili me sačuvao od svoje patnje. Ili kada bi me ponizio ili unizio. Ismevao. Izdvajao ali ne na lep način. Kada bi me neko podrazumevao. Svakim tim činom verovala sam sve više da ne vredim.

Moje verovanje da vredim kada dajem drugima se urušilo, jer ti kojima sam davala su mi svojim odgovorom rekli da ne vredim, tako sam tumačila.

A plašila sam se da ako malko uzmaknem od mog normalnog žrtvovanja da ću ih izgubiti, sve. Pa sam se svim silama trudila da se moj umor, tuga i bol ne vide.

Želela sam da pomognem drugima a nisam uvidjala da je meni potrebna pomoć. Nisam uvidjala da sam pre svega potrebna sebi.

Nisam uvidjala da žrtvovanje nije davanje.

Nisam uvidjala da je prodajem a ne dajem. Jer očekujem. Jer dajem da bi dobila pažnju, ljubav, vreme.

To sam dobijala kada sam bila bolesna, o tome ću drugi put pisati.

Nisam uvidjala da ne treba da zadržavam u život one koji su tu bili samo zbog te žrtve.

Nisam uvidjala da sve vreme hoću da impresioniram najdraže da bi me pohvalili. Jer sebe nisam znala.

Nisam uvidjala da prvo sebi treba da dam da bi drugima mogla.

Nisam uvidjala da me fizičke bolesti opominju da sam preterala.

Nisam uvidjala da ne volim sebe jer sam pogrešno shvatila \"Voli bližnje svoje kao sebe samoga\".

Volela sam bližnje uslovno. Kao i sebe.

Sada uvidjam da nisam ni volela već sam se trudila da ljubav osvojim. A ljubav jedino može da se osvesti.

Zato ukoliko ste se prepoznali evo kratkog pisma tebi od mene, verujem da bi ovo poručila sebe:

\" Nisi ti kriva. Nisi ti kriva, nisi ti kriva.
Nisi kriva što si takva. Nisi kriva što drugi ne znaju to da cene. Nisi kriva što te povredjuju. Nisi kriva što te ismevaju. Nisi kriva što te ne podržavaju. Nisi kriva što si drugačija i što si živa.

Nisi kriva što drugi ne uvidjaju tvoju vrednost. Nisi kriva ako neko ode od tebe. Nisi kriva za sve što te je do sada snašlo. Nisi kriva za tudju tugu i nesreću. Nisi kriva što te drugi ne vole.

Nisi kriva. Ali si odgovorna da od sada vodiš računa o sebi.

Nisi kriva ako nadješ vremena za sebe.

Nisi sebična ako uradiš ono što ti se radi.

Nisi loša ako nekada nekome ne izadješ u susret, nisi jedina na svetu.

Neće se svet raspasti ako prestaneš da brineš o svima i o svemu.

Neće neko oduzeti sebi život ako ne budeš uz njega, tada i on uči da bude tu uz sebe.

Evo par saveta:

Ako ti nije dobro ne možeš ni drugima pomoći da budu dobro. Prvo budi ti dobro.

Ako ti  srećna ne možeš ni drugima pomoći da budu srećni. Zato prvo ti budi srećna.

Ako sebe ne prihvataš nećeš moći ni druge. Zato prvo prihvati sebe.

Ako sebe ne voliš ne možeš ni druge. Zato prvo voli sebe. Mislima, recima i delima.

Što ti drugi nisu dali, daj sebi.

Shvati

I Bog je rekao

Voli bližnjeg svog kao sebe samoga.

Voli se. Bog te voli.

Nije te tako mekog stvorio da bi se žrtvovao  već kao on voleo.

Voli se. Bog te voli. "


Čije to glasove čujemo?

by Magdalena Veljković

2017-10-29



Čije to glasove čujemo?

Šta mislite zašto za decu kažu

" Oni su kao sundjeri, sve upijaju"

Jer upijaju.

Kao mali smo znatiželjni u vezi sveta oko nas pa želimo od odraslih što više da čujemo o njemu.

Pa upijamo.

Usvajamo.

Usvajamo njihov pogled na svet, verujući da tako on zaista izgleda.

Usvajamo njihove ideale jer verujemo da su oni ispravni.

Usvajamo njihov pogled na nas jer verujemo im, verujemo da znaju sve bolje od nas. Pa i o nama.

Problem nastaje što nikad sve to ne dovedemo u pitanje već dozvoljavamo da sve to i dalje živi u nama.

I sve laži i svi strahovi i iste strepnje i ista ograničenja.

Koliko bi bola nestalo kada vi znali da postavimo ova dva pitanja:

Prvo. Ko to progovara iz nas?

I drugo. Kako znamo da je to istina?

Često nas boli nešto što nas je nekad davno zabolelo. Često strahujemo od onoga što nismo ni probali. Često izbegavamo ono što mislimo da će nas promeniti. Često smo spremni da budemo zarobljenici poznatog da ne bi okusili neizvesnost nepoznatog. Živimo plašeći se života.

Priznajem istina možda boli ali leči.

Možda je tiha ali je snažna.

Možda nije nametna ali je stamena.

I najbitnije donosi spokoj, smiraj.
Donosi ono što nam je bilo potrebno a nismo znali šta je dok nije došla.

Nemojte biti žrtve glasova unutar vas. Nemojte ostati zarobljenici tudjih verovanja i stavova.
Stvoreni da idemo napred. Da prevaziđemo i te stavove, i te glasove i sebe same. Da se oslobodimo od svega što mislimo da jesmo i da budemo. Samo da budemo sve što jesmo.

Nesputani.

Slobodni.

Spontani.

Smeli.

Da koračamo i svako malo se zapitamo:

Ko to iz mene progovara?

I kako znam da je to istina?

Da pustimo da nas napusti sve što nismo jer jedino tada postajemo ono što jesmo.

Grlim vas srcem,
Magdalena.