Čije to glasove čujemo?

by Magdalena Veljković

2017-10-29



Čije to glasove čujemo?

Šta mislite zašto za decu kažu

" Oni su kao sundjeri, sve upijaju"

Jer upijaju.

Kao mali smo znatiželjni u vezi sveta oko nas pa želimo od odraslih što više da čujemo o njemu.

Pa upijamo.

Usvajamo.

Usvajamo njihov pogled na svet, verujući da tako on zaista izgleda.

Usvajamo njihove ideale jer verujemo da su oni ispravni.

Usvajamo njihov pogled na nas jer verujemo im, verujemo da znaju sve bolje od nas. Pa i o nama.

Problem nastaje što nikad sve to ne dovedemo u pitanje već dozvoljavamo da sve to i dalje živi u nama.

I sve laži i svi strahovi i iste strepnje i ista ograničenja.

Koliko bi bola nestalo kada vi znali da postavimo ova dva pitanja:

Prvo. Ko to progovara iz nas?

I drugo. Kako znamo da je to istina?

Često nas boli nešto što nas je nekad davno zabolelo. Često strahujemo od onoga što nismo ni probali. Često izbegavamo ono što mislimo da će nas promeniti. Često smo spremni da budemo zarobljenici poznatog da ne bi okusili neizvesnost nepoznatog. Živimo plašeći se života.

Priznajem istina možda boli ali leči.

Možda je tiha ali je snažna.

Možda nije nametna ali je stamena.

I najbitnije donosi spokoj, smiraj.
Donosi ono što nam je bilo potrebno a nismo znali šta je dok nije došla.

Nemojte biti žrtve glasova unutar vas. Nemojte ostati zarobljenici tudjih verovanja i stavova.
Stvoreni da idemo napred. Da prevaziđemo i te stavove, i te glasove i sebe same. Da se oslobodimo od svega što mislimo da jesmo i da budemo. Samo da budemo sve što jesmo.

Nesputani.

Slobodni.

Spontani.

Smeli.

Da koračamo i svako malo se zapitamo:

Ko to iz mene progovara?

I kako znam da je to istina?

Da pustimo da nas napusti sve što nismo jer jedino tada postajemo ono što jesmo.

Grlim vas srcem,
Magdalena. 


Merilo žrtve kao merilo vrednosti.

by Magdalena Veljković

2017-10-29



Merilo žrtve kao merilo vrednosti.

Postoje neki ljudi empate i emotivci. Toliko su meki a spolja jaki, mada i spolja često krhki. To su ljudi koje tudja suza zaboli kao svoja i čije oči zasijaju odradosti zbog tudje sreća. To su oni ljudi kojima od tudje dobrote oči zasuze jer nisu navikli da dobrotu dobijaju već da daju. Nisu navikli da se njihov trud i uvidjajnost ceni i poštuje već iznova traži više i bolje. A iznova oni sve prazniji i tužnije a to drugima neće dati, to će čuvati samo za sebe.

Postoje ti ljudi koji ne žele da svoju tugu podele da ne bi nekoga rastužili. Oni ljudi koji su naučeni da slušaju i često, skoro nikad ne budu saslušani. Oni koji su spremni da sebe daju prekovremeno a besplatno. U potpunosti a neuzvraćeno. Da daju sve od sebe a da više ni ne očekuju za uzvrat. Jer ne žele da budu opet razočarani. Bolje je da pružaju uvek i svima i više nego što mogu. Jer takva im je priroda, ne umeju drugačije.

Nije da nisu probali. Pokušali su da budu hladni, da okrenu glavu, budu bučni, traže za promenu. A onda ih sve to zaboli jer ne žele da drugima daju ono što je njih bolelo. Ne žele da postanu ono što je njih povredjivalo.

Takva sam bila i ja, a takva sam povremeno, vrlo često i sad.

I shvatila sam.
Iz više pobuda sam takva.

Od malena sam kada se tako ponašam i drugima učinim prihvaćena.
Samim tim osećam se korisno i vredno.
Onda da bi se više osećala da nečemu koristim sve više sam davala sebe dok nije preostalo ništa za mene.

Sećam se u jednom tekstu knjige koja će možda nekada izaći napisala sam:

\" U meni je preostala samo tuga,  to nisam htela da delim sa njim. Želela sam da jedno uz drugo naučimo da volimo, a onda sam videla da sam prazna, da više nemam šta da dam. Da nema dovoljno ni za mene. Ne znam kako sam i živa. Potajno sam se nadala se da će me on vratiti u život, da će me on nauči da volim sebe. Nadam se da će pronaći nešto lepo u meni, jer ja to više ne umem.\"

To je bilo samo dno, moje dno. Trenuci kada sam zaboravila ko sam, koliko vredim.

A to se desilo malo po malo. Svaki put kada mi neko ne bi uzvratio, makar mislio na mene ili me sačuvao od svoje patnje. Ili kada bi me ponizio ili unizio. Ismevao. Izdvajao ali ne na lep način. Kada bi me neko podrazumevao. Svakim tim činom verovala sam sve više da ne vredim.

Moje verovanje da vredim kada dajem drugima se urušilo, jer ti kojima sam davala su mi svojim odgovorom rekli da ne vredim, tako sam tumačila.

A plašila sam se da ako malko uzmaknem od mog normalnog žrtvovanja da ću ih izgubiti, sve. Pa sam se svim silama trudila da se moj umor, tuga i bol ne vide.

Želela sam da pomognem drugima a nisam uvidjala da je meni potrebna pomoć. Nisam uvidjala da sam pre svega potrebna sebi.

Nisam uvidjala da žrtvovanje nije davanje.

Nisam uvidjala da je prodajem a ne dajem. Jer očekujem. Jer dajem da bi dobila pažnju, ljubav, vreme.

To sam dobijala kada sam bila bolesna, o tome ću drugi put pisati.

Nisam uvidjala da ne treba da zadržavam u život one koji su tu bili samo zbog te žrtve.

Nisam uvidjala da sve vreme hoću da impresioniram najdraže da bi me pohvalili. Jer sebe nisam znala.

Nisam uvidjala da prvo sebi treba da dam da bi drugima mogla.

Nisam uvidjala da me fizičke bolesti opominju da sam preterala.

Nisam uvidjala da ne volim sebe jer sam pogrešno shvatila \"Voli bližnje svoje kao sebe samoga\".

Volela sam bližnje uslovno. Kao i sebe.

Sada uvidjam da nisam ni volela već sam se trudila da ljubav osvojim. A ljubav jedino može da se osvesti.

Zato ukoliko ste se prepoznali evo kratkog pisma tebi od mene, verujem da bi ovo poručila sebe:

\" Nisi ti kriva. Nisi ti kriva, nisi ti kriva.
Nisi kriva što si takva. Nisi kriva što drugi ne znaju to da cene. Nisi kriva što te povredjuju. Nisi kriva što te ismevaju. Nisi kriva što te ne podržavaju. Nisi kriva što si drugačija i što si živa.

Nisi kriva što drugi ne uvidjaju tvoju vrednost. Nisi kriva ako neko ode od tebe. Nisi kriva za sve što te je do sada snašlo. Nisi kriva za tudju tugu i nesreću. Nisi kriva što te drugi ne vole.

Nisi kriva. Ali si odgovorna da od sada vodiš računa o sebi.

Nisi kriva ako nadješ vremena za sebe.

Nisi sebična ako uradiš ono što ti se radi.

Nisi loša ako nekada nekome ne izadješ u susret, nisi jedina na svetu.

Neće se svet raspasti ako prestaneš da brineš o svima i o svemu.

Neće neko oduzeti sebi život ako ne budeš uz njega, tada i on uči da bude tu uz sebe.

Evo par saveta:

Ako ti nije dobro ne možeš ni drugima pomoći da budu dobro. Prvo budi ti dobro.

Ako ti  srećna ne možeš ni drugima pomoći da budu srećni. Zato prvo ti budi srećna.

Ako sebe ne prihvataš nećeš moći ni druge. Zato prvo prihvati sebe.

Ako sebe ne voliš ne možeš ni druge. Zato prvo voli sebe. Mislima, recima i delima.

Što ti drugi nisu dali, daj sebi.

Shvati

I Bog je rekao

Voli bližnjeg svog kao sebe samoga.

Voli se. Bog te voli.

Nije te tako mekog stvorio da bi se žrtvovao  već kao on voleo.

Voli se. Bog te voli. "


Da li otpuštanjem gubimo ono što želimo?

by Magdalena Veljković

2018-02-24



Bez otpuštanja nema koraka napred. Puno je teže pomicati teret ako svom težinom ležimo na njemu. - Lea Brezar

Zašto nam je tako teško da pustimo?  Teško nam je jer verujemo da tada gubimo nadu, gubimo ono što želimo i u šta ulažemo trud, vreme i napor. Teško nam je jer se plašimo da bi otpuštanjem izgubili ono što želimo, ka čemu težimo i čemu se nadamo. I ono što je pozadinski a jače, plašimo se da pustimo da se ne bi dogodilo nešto gore. Nešto što ne želimo. Nešto što je bilo i bolelo. A podsvesno i dalje boli. Pa se svesnim Umom trudimo da se fokusiramo i težimo ka nečem boljem, nečemu što želimo da osvojimo, dobijemo ili ostvarimo.

    Teško nam je da pustimo jer nemamo VERE. Pre svega u sebe, život i Stvoritelja. Nemamo vere u sebe jer se plašimo da opet ne potpadnemo pod slično iskustvo samim tim bi mogli opet iste stvari da doživimo. Iste greške da pravimo i iste osećaje da proživljavamo. Pa se trudimo da se ne izlažemo nečemu takvom već da se svesno fokusiramo na nešto što bi nam bilo prijatno i ugodno.
Ne verujemo životu jer se plašimo da će nam opet istu situaciju servirati i da će nam opet pokazati gde smo, a to je svakako tamo gde ne želimo. Na sopstvnom dnu.
Ne verujemo Bogu jer ne verujemo sebi, pa se plašimo da nas ne kazni. I plašimo se da ako bi pustiti kontrolu on bi nam darovao teškoću. Pa na sebe nakalemimo potrebu da kontrolišemo svoje misli, svoje osećaje, svoje i tudje reakcije. Vezujemo se za želje i snove samo da bi na silu napravili nešto što će nam reći VREDIŠ, vidi šta si napravio.

Medjutim, koliko god se trudili, napinjali kao da idemo do neke granice i odatle ni makac. Kada taman krene da nam naizgled ide, kao da se stvori neki nevidljivi zid koji nam ne dozvoljava da napravimo ni korak dalje. Čak ume da nas vrati par koraka unazad. I na razne načine ćemo pokušati da krenemo napred i da probijemo taj nevidljivi zid. Samo nećemo pomisliti da bi otpuštanje kontrole i napora moglo da rastvori taj nevidljivi zid koji smo sami postavili neverovanjem i odbijanjem da vidimo predjašnja iskustva kakva su zaista bila i nas same kakvi zaista jesmo, u našoj nutrini.

Zamislite sada da vidite jednog koga koji na svojim ledjima ima ogroman teret, vreće pune ko zna čega. On je toliko umoran i iznemogao da pod bolom tog tereta gubi snagu i ne može više ići dalje ni korak. Čak ni pohvale niti prinude svog vlasnika ne bi mu dale dovoljno energije da se pomeri sa tog mesta.
Kao što konj nije stvoren da nosi teret, tako ni ti nisi stvoren da budeš ograničen percepcijom svojih predjašnjih iskustva. Onim tumačenjem koji ti stvara teret i uskraćuje ti toliko toga. Pre svega lekcije kako možeš od sad. I nauk kako ne treba od sad.

Evo još jednog primera, zamislite da kornjača odbija da se oslobodi svoje kućice jer se plaši šta će se onda desiti, šta ako ostane bez ičega. Ali ona bi tada i svoj rast stopirala jer bi je oklop žuljao i stezao i ne bi imala prostora da se razvija. Mada, kornjača uvek zbaci stari oklop jer ona veruje. I šta se desi: Poraste, sebe prevazidje i novi oklop stvori. Kornjača ne da veruje da će sve biti u redu, kornjača se samo prepuštata jer zna da će sve biti u redu.

Zato je po meni otpuštanje, poverenje. Vera. U sebe, život i Stvoritelja. Vera da nas svako iskustvo  nečemu uči. Vera da nam uvek dolazi baš ono što je potrebno za naš rast. Vera da ne mogu napraviti grešku već samo mogu doneti odluku koja će me nešto naučiti. Vera da život bolje od mene zna šta mi je potrebno da bih prerasla sve ono što me ograničava da vidim sebe i svet baš kakav jeste. Vera u Stvoritelja jer On je sve, Vidi sve i Zna sve. Ko sam ja da svojom ograničenom interpretacijom zamišljam šta je najbolje za mene. On zna i dozvoljavam mu da mi pokaže.

Zašto stalno mislimo da kada bi pustili nastao bi HAOS a ne HARMONIJA? Jer tako dajemo sebi na važosti a ako smo dovoljno iskreni treba ovo sebi da priznamo. Nismo važni niti bitni kao što mislimo. Jer misli postoje i bez nas,  osećaji postoje i bez nas, drugi ljudi postoji i bez nas pa čak i ovaj svet postoji i bez nas. Ali mi prestajemo da postojimo kada sebi suvišni i bespotrebni teret na ledja stavimo. Kad sebe jednom opsesivnom željom omadjijamo. Kada beskronačne mogućnosti time sebi oduzimamo. I lakoću življenja sebi uskraćujemo.

Mi jesmo odgovorni i mi jesmo kreatori ali sebe samoga. To znači da mi biramo misli, osećaje, reakcije. Ali oni svi postoje i bez nas. Mi odobravamo i pristajemo na ono što se dešava. Treba da prihvatimo da nismo jedinka za sebe već deo jedne Celine, jedne neograničene Inteligencije. Ako sve u prirodi u skladu funkcioniše. Ako se noć na dan nadovezuje, baš uvek, iznova i iznova. Ako baš svakog dana u svakom trenu kuca vaše srce. Ako baš svaki tren udahnete a niste na to ni pomislili. Morate da priznate da je divna kreacija te Inteligencije. I da sada duboko udahnete i izdahnete jer ta Inteligencija je tu da vam olakša. Dozvolite sebi da budete deo Celine koja brine o svima i o svemu. Da li ćete joj dopustiti da vam olakša?

I da, da odgovorim na pitanje sa početka teksta: Da li otpuštanjem gubimo ono što želimo? Gubimo, napor, stremljenje, siljenje, razočaranje, brigu i tugu. Jer kada pustimo, o moj Bože, tek tada spoznamo s kojom lakoćom reka ide nizvodno i zašto nikad ne ide uzvodno. A ti, da li ćeš ti ići ka sebi ili od sebe?

Ako želiš da kreneš putem otpuštanja i dopuštanja lakoće življenja pozivam te na Otpuštaonicu koja će biti održana svakog meseca na pun Mesec. Uskoro i tekst o tome kako nam Mesec pomaže u otpuštanju.
Više o Otpuštaonici i Dopuštaonici možete pročita OVDE.
A svoje mesto na vožnji otpuštanja i dopuštanja rezerviši OVDE.

Udahni.
Izdahni.
Pusti.
I dopusti.
Voljen si.
Voli se.


Kako otpustiti u tri koraka?

by Magdalena Veljković

2018-03-06



Jedan od najsrećnijih trenutaka u životu je kada nadješ hrabrosti da otpustiš to, što ne možeš promeniti.

I zaista, sve se dogodi u jednom trenu. U jednom trenu se rodiš, u jednom trenu zavoliš, u jednom trenu umreš. Ali sve što čini kvalitet života je ovo izmedju, kako si proveo sve te trenutke. Tako da kvalitet života je utoliko bolji ukoliko svaki tren možemo da proživimo istinski a ne da proživljavamo iste trenutke celog života. Koliko si spreman da pustiš sve što znaš i što te drži u prošlosti toliko ćeš imate ispunjeniji i srećniji život. Nemojte živeti da nešto zadržite i steknete, pustite da biste živeli.

Iako se sve desi u jednom trenu pa i odluka da ono što nas boli ili što nam više ne služi pustimo, postoji period koji vodi do toga. Kroz proces otpuštanja primetila sam te tri faze. Osvestiti da je vreme da otpustiš, da shvatiš zašto ne možeš da otpustiš i dopustiš sebi slobodu.

Prva faza je kada primetimo da nam neke osobine tj navike donose štetu, da nas koče da budemo ono što jesmo. Prosto da osvestimo da nas ograničava i da ne doprinosi našem rastu i razvitku. Već da nas drži u nekom začaranu krugu u kome znamo ishod, i više nam se ne svidja. Tako da prvi korak je da nam bude DOSTA svega toga. Da bi krenuli putem promene prvo treba da nam se smuči pređašnje. 
A zašto je to tako? Jer smo se poistovetili sa tim verovanjima i navikama i teško nam je da ih pustimo jer smo poverovali da smo to mi. I da ako bi ih pustiti nestaće predvidivost i sigurnost svakodnevnice. Čak bi možda mogli da izgubimo ljubav i naklonost dragih ljudi jer verujemo da nas vole zbog destruktivnih stvari i činjenja. Pa i da je tako, oslobadjanjem svoje potrebe da drugima ugadjate i tako dobijate osećaj vrednosti i njima ćete pomoći da i oni budu suočeni sa svojom zavisnošću i potrebom za bitnošću i ostaviti im prostora da to dobiju od samih sebe. A sebi biste ostavili prostora za kvalitetniji odnos sa sobom i dopustili biste samim tim da neki novi ljudi udju u vaš život.
 Tako da prvi korak ka otpuštanju je da budete iskreni prema sebi, ali brutalno iskreni i zapitate sebi Da li ovo čini mene i moje odnose boljim, dubljim i kvalitetnijim? 
Ako je odgovor ne, onda ste otkrili na čemu treba da poradite i šta da pružite sebi.

Druga faza je otkrivanje zašto to ne želite da pustite. Jer koliko god da znate da je ta osobina, navika štetna čim je tu znači da vam nekako služi i koristi. I zato je bitno da se zapitate: Šta bih mogao da izgubim ako bi prestao da se ponašam na ovaj način?

Npr Šta bih mogla da izgubim ako bi prestala da imam potrebu da kontrolišem?
Mogla bih da izgubim osećaj da mogu da reagujem i da se pripremim za odbranu, napad ili neku društveno prihvatljivu reakciju. Mogla bih da izgubim lažan osećaj sigurnosti i da verujem da imam uticaja na to što će se desiti. Mogla bih da izgubim poštovanje ljudi. Onda bi mi oni prišli bliže, bila bih ranjiva i mogli bi da me povrede.

Na ovom primeru sam želela da vam pokažem jedan niz koji bi mogao da proistekne iz analize šta bi se desilo ako bi pustitili neku osobinu, u ovom slučaju kontrolu a možete postaviti to pitanje za bilo koju oobinu. A odgovor je u vama, samo oslušnite. I primetite da nas ta osobina štiti, od izlaganja, od povredjenosti, od tudjih reakcija. Znajte i shvatite da nijedna osobina koju imate koliko god bila destruktivna ne bi mogla da postoji da nema svoju namenu. Nijedna tvar u ovom Univerzumu ne postoji a da nema svoju namenu i način na koji služi. Pa čak i najniži osećaji i postupci.

Tada, kada sebi priznate zašto odredjenu osobinu posedujete zapitajte se da li vam zaista koristi, da li zaista služi za ono što kažete da služi. I ako budete dovoljno iskreni uvidećete da nijedan mehanizam ne može da vas zaštiti od vas samih. Ako je pozadina potrebe za kontrolom strah da vam neko ne pokaže da dovoljno ne vredite, koliko god vaši zidovi bili visoki miš će pronaći rupicu i proći i zagristi baš tako gde boli. Da bi vam pokazao da ne treba da gradite mehanizme spolja već da se oslobodite mehanizama unutra. Ukoliko ste dovoljno iskreni prema sebi uvidećete besmislenost i lažnost tih osećaja. Uvidećete da zaista koliko god se grčili ne možete da kontrolišete druge ljude ni ishode. Ali možete sebe.

Kada u drugoj fazi budete razgolitili svoje poimanje služenja destruktivne osobine, kada budete sklonili veo laži koje su nadovezali kao domino efekat. Shvatićete besmislenost takvog života. U kome stalno nešto pokušavate da promenite ili da se zaštitite a ne uvidjate da će toga biti dokle god ne otpustite lažna verovanja o sebi i ovom svetu. Zato sam osmislila Otpuštaonicu (klik za više informacija), da zajedno pustimo ono što treba da se pusti i dopustimo ono što je za naše uzvišeno dobro.

Zato u trećoj fazi treba da se otvorite i uvidite stvari iz druge perspektive.
Npr Kada bih znala svoju vrednost da li bih imala potrebu da kontrolišem?

Ne biste, jel? Jer tako kako god bi se neko postavio ne biste shvatili lično, ne biste rekli: Eto on to meni poručuje da mu nije stalo, da nisam dovoljno dobra. Već biste shvatili da svako ljudsko biće ima svoje unutrašnje borbe i previranje i da svako reaguje iz svojih mehanizama. Tada biste imali svestan izbor i ne biste ulazili u odnose u kojima bi vam neko pokazao vašu vrednost već biste uvidevši je bili sa nekim ko uvidja svoju pa i vašu. Zato shvatite da je to iskustvo i bilo tu da biste uvideli svoju vrednost.

Tako da treća faza vam pomaže da uvidite šta bi vam donelo otpuštanje te osobine. I tu budite iskreni i samo uvidite koliko biste se osećali lakše, slobodnije i sa sobom uskladjenije kada ne biste reagovali iz mehanizma već iz svesnosti. Iz izbora i svoje odluke. Suprostavite te iskrene osećaje sa ovim prethodnim i to je tren kada ćete prelomiti. Kada ćete realno sagledati i sebe i svoje mehanizme. Šta vam oni uskraćuju i šta bi vam otpuštanje donelo. I budite spremni da čak i kada osvestite da će dođu testovi jer Univerzum čuje vašu vibraciju a ne vaše reči. Doći će neka iskušenja i nemojte to shvatiti kao Jaoj ne opet ovo, šta više da radim? Već u njemu vidite priliku i šansu jer je tu da biste drugačije, sobom uskladjenije reagovali. Viša svesnost, Vi sami ste ga tu doneli da bi vas prenelo u neku novu realnost gde ste svesniji i slobodniji. Vi ste ti koji odlučuju o svojim osećajima i odlukama, kako se osećate zbog toga? Nikog ne možete da krivite za svoje osećaje, a sa druge strane zar nije divno što vaša sreća ne zavisi ni od koga drugog nego do vas?


by

2018-12-05




Predavanje i edukacija: Nega Materice

Predavanje o ženi. Njenom polnom organu, vulvi. Materici. Nezi. Ljubavi. Isceljenje materice parom lekovitog bilja.

Žena treba da brine o sebi kao što želi da drugi brinu o njoj.

Od rodjenja svaka žena ima urodjen majčinski instinkt. Brižnost. Uvidjajnost.
Šteta što vremenom žena poveruje da to treba neko drugi da joj pruži i uskrati sebi istinsku negu i prihvatanje svog bića.

Žena treba da se vrati svom centru, Materici i da odbaci pomisao da se bilo šta što joj je potrebno nalazi izvan nje same.

I zato nekako srcem osećam da je vreme da se probudi žena, ona koja brine o sebi a ne da se samo ženom deklariše.
Da se brine o sebi onako kako je oduvek želela da se neko ophodi prema njoj.
Da joj ne treba neko da bi se osećala bezbedno i sigurno već da vidi jasno sebe i da se njena vrednost ne umanjuje nečijim odlaskom, dolaskom ili nepružanjem pažnje.

Zato želim da na velika vrata žena se vrati svom ženskom principu, da vodi računa o onom delu sebe koji je i dalje tabu tema a taj deo nje je baš ženom i čini.

15.12. u Beogradu
I 16.12. u Novom Sadu od 13-14h pričaću o starom znanju čišćenja i revitalizacije materice.
Znanju koje su koristile i prabake sa naših podneblja. One su znale, mi zaboravile, vreme je da se prisetimo o brižnosti sebi.

Ulaz će biti besplatan jer ovo ne sme da bude tajna niti žene više smeju da zanemaruju nju,
Matericu. Na predavanju će biti predstavljen način isceljenja materice parom lekovitog bilja i svih benefita koje on donosi. A ima ih bezbroj. Para leči gotove sve ženske komplikacije.

A od 14-15h će ženama koje se odluče da žele taj vid nege pružiti sebi biti odredjena posebna kombinacija lekovitog bilja prilagodenja njihovom ciklusu, periodu i potrebama.

Cena drugog dela je 2.500.
U nju spadaju odredjena kombinacije, konsultacija i pakovanje lekovitih biljaka za mesečnu negu materice, od 6 sesija. Kao i instrukcije kako čišćenje parom primeniti u svom domu.

A posle predavanja kreće radionica
Telo - Dom Duše gde ćemo otkloniti granice odbacivanje koje imamo prema njemu, telu, domu našem koga neretno maltretiramo i retko ljubavlju negujemo.
Okrićemo načine kako ga mu ljubav pružimo. Svakodnevno.

Predavanje i radinocu vodi Magdalena Veljković, inače PEAT procesor. Inicirana je u Kundalini Reiki i završila je edukaciju kod Keli Garza. Završava obuku za savetnika revitalizacije Materice.

Neka vam budem doprinos i neka se brižnost medju ženama raširi, razmnožiti i oslobodi.
Slobodno na predavanje dodjite sa svojim majkama, sestrama, ćerkama, drugaricama...
Ruku pod ruku pa put nekog novog doba gde žena brine o ženi u sebi.

Zbog ograničenog broja mesta prijave u inbox ili na mail:
ljubavjeresenje@gmail.com